Ro­man ,,Gle­da­ju­ći do­lje na dru­mo­ve”, na­šeg ve­li­kog pi­sca i aka­de­mi­ka Mi­ha­i­la La­li­ća, od če­tvrt­ka 22. ja­nu­a­ra na­ći će se na ki­o­sci­ma ši­rom Cr­ne Go­re. Lju­bi­te­lji knji­ge, ovo zna­čaj­no dje­lo mo­gu ku­pi­ti po ci­je­ni od 4.99 eura i na taj na­čin obo­ga­ti­ti sop­stve­nu bi­bli­o­te­ku, i upot­pu­ni­ti edi­ci­ju o Mi­ha­i­lu La­li­ću, Iz­da­vač­ke ku­će ,,Obod­sko slo­vo”.
Knji­ga ,,Gle­da­ju­ći do­lje na dru­mo­ve” ob­ja­vlje­na je da­le­ke 1983. go­di­ne.
Ka­da je La­lić u pi­ta­nju, u glo­ba­lu, uz nje­go­vo ime ve­že se pre­fiks neo­re­a­li­zam, sma­tra kri­ti­ka, ma­da od­re­đe­ni kru­go­vi sma­tra­ju da bi ka­da je nje­go­vo is­ku­stvo u pi­ta­nju, knji­žev­nu umjet­nost ko­ju on sli­ka ubje­dlji­vo i vi­še­di­men­zi­o­nal­no tre­ba­lo oka­rak­te­ri­sa­ti kao in­te­gral­ni re­a­li­zam. Kao ni­je­dan pi­sac svo­ga vre­me­na i isto­vr­sne po­e­tič­ke po­stu­la­tiv­no­sti, Mi­ha­i­lo La­lić je pro­ši­ri­vao svo­je ra­spo­ne i vi­đe­nja ka­da je u pi­ta­nju re­a­li­stič­ko. U ve­ći­ni slu­ča­je­va, sma­tra kri­ti­ka, aka­de­mik La­lić ve­zu­je svo­ju pri­ču, go­to­vo ne­pri­mjet­no sa cr­no­gor­skom tra­di­ci­jom, ko­ja ka­sni­je u da­ljoj raz­ra­di po­pri­ma sve kon­kret­ni­je ob­li­ke. Ka­ko da­lje te­če pri­ča i ka­ko je autor na maj­stor­ski i se­bi svoj­stven na­čin raz­vi­ja, to ve­zi­va­nje za tra­di­ci­ju po­sta­je to­li­ko ja­sno da se La­li­će­vo pi­sa­nje, pa i cje­lo­ku­pan opus ne mo­gu za­mi­sli­ti bez te ni­ti ko­ju na sup­ti­lan na­čin us­pi­je pro­vu­ći kroz sve ro­ma­ne. Ime­na po­je­di­nih li­ko­va, kao što su Ta­jo­vić i Če­mer­kić, či­ji sam na­ziv je aso­ci­ja­tiv­no ve­zan za sam opis u dje­lu. Ta La­li­će­va sim­bo­li­ka uspi­je­va da se na ide­a­lan na­čin ve­že za tra­di­ci­ju, kul­tu­ru i pod­ne­blje ko­me je on vje­ran u rav­ni umjet­no­sti i pi­sa­nja.
Kri­ti­ka sma­tra da je ovaj ve­li­kan pi­sa­ne ri­je­či na iz­van­re­dan na­čin uspio da do sa­vr­šen­stva po­mi­ri stva­ri i ka­te­go­ri­je ko­je u su­šti­ni iz­gle­da­ju i na od­re­đen na­čin je­su ne­po­mir­lji­ve. U pi­ta­nju su ka­te­go­ri­je ko­nač­nost ži­vlje­nja i bes­ko­nač­nost stva­ra­nja. Mo­žda je i ova re­la­ci­ja ustva­ri ka­rak­te­ri­stič­na i naj­bo­lje uoč­lji­va ka­da je u pi­ta­nju cr­no­gor­ski men­ta­li­tet i pod­ne­blje. To je na­še le­lej­stvo ko­jim nas je La­lić uvje­na­čao i pro­stor­no i vre­men­ski, a ono je pri­sut­no na ovaj ili onaj na­čin u go­to­vo svim nje­go­vim dje­li­ma.
La­li­će­vi ro­ma­ni se mo­gu ozna­či­ti i kao ro­ma­ni pro­sto­ra. Već na­slo­vom ime­nu­je se pro­stor. Ukle­ti pro­stor, le­lej­ski. Na­slo­vom se od­re­đu­je pro­stor­na sce­na (go­ra, pla­ni­na) i, uz to, na­ja­vlju­ju pa­kle­ni (le­lej­ski) uslo­vi op­sta­ja­nja u njoj. Ov­dje se go­vo­ri o pro­sto­ru, pro­sto­rom se go­vo­ri, pro­stor sâm go­vo­ri. Ključ­ne ka­te­go­ri­je La­li­će­vih ro­ma­na su: lju­di, pro­stor i vri­je­me, tj. lju­di sna­žno si­tu­i­ra­ni u pro­sto­ru i vre­me­nu. Upo­re­di­mo li na­slov pret­hod­nog i ovog La­li­će­vog ro­ma­na (,,Zlo pro­lje­će”, ,,Le­lej­ska go­ra”) za­pa­ža­mo da je pi­sac pri­djev­skim od­red­ni­ca­ma u pr­vom na­slo­vu osjen­čio vri­je­me ona­ko ka­ko je u dru­gom bo­jio pro­stor. Ko­li­ko čo­vjek sta­nu­je u pro­sto­ru, to­li­ko je pro­stor na­sta­njen u nje­mu, u nje­go­vim du­šev­nim i ima­gi­na­tiv­nim od­zi­vi­ma. A to je i ka­rak­te­ri­sti­ka Cr­no­go­ra­ca. Ome­đe­ni i za­šti­će­ni dio pro­sto­ra - čo­vje­kov je dom. Dom je gni­je­zdo čo­vje­ko­ve sre­će. Bez­dom­ni­ke vre­ba ne­sre­ća.
A.ĆU­KO­VIĆ

Svo­jim dje­lom pro­sla­vio le­lej­ce

,,Ne znam je li ve­se­li­je kod dru­gih, ali kod Cr­no­go­ra­ca i osta­lih Di­na­ra­ca baš je ta­ko, za­to sam ih i na­zvao le­lej­ci­ma, pri­zna­ju­ći da sam i ja je­dan od njih. Tu va­zda sret­nem di­nar­sku tu­gu i pi­tam se: je li ona sa­mo zla slut­nja, ili je du­gi is­ku­stvo na­u­či­lo na­še lju­de da su nam sva ra­do­va­nja var­ke”. (Mi­ha­i­lo La­lić o se­bi)